Ljudmila

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Kô stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu-Rumun, polu-Mađar, besni ker
A prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo
Plavim koncem na gaćice
I pod karner spavaćice, jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se bogu suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća
Što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugog jutra sve po starom
Al' nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše
Ima l' išta lakše neg obećati?

Noć kad je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Ne, stvarno, nije nesreća
Što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam